Uloga koučinga u ličnom razvoju i izgradnji karijere

Kažu da u karijeri svako pre ili kasnije naiđe na neku svoju raskrsnicu, skretanje bez putokaza. Nisi više na početku, ali nisi ni „stigao“. Radiš, trudiš se, ulažeš sebe, ali imaš osećaj da nešto ne ide. Kao da si dugo vozio istim putem, a onda stao ispred raskrsnice koju niko nije označio, i sad stojiš. Gledaš, i pitaš se, kuda sad?

Kad se osvrnem na svoju karijeru dugu više od 25 godina, bilo je puno takvih situacija. Mnogo raskrsnica bez putokaza. Nekad sam stajala i čekala da se stvari razjasne same od sebe. Nekad bih pokušavala da se vratim na stari put, jer mi je bio poznat. A nekad sam, samo stajala i gledala u prazno, bez ideje. U literaturi se za te trenutke često koristi termin „Piterovo načelo“, teorija koja kaže da ljudi u organizacijama napreduju do nivoa svoje nekompetentnosti. Ali stvarnost može biti drugačija. Nije uvek stvar u nesposobnosti. Niko nas nije naučio šta da radimo kad stignemo na mesto na kom se odjednom ne traži više rada, nego više uvida. Kad nije više problem u znanju, nego u perspektivi. Tu se otvara prostor za koučing.

Hajde da razjasnimo odmah jednu stvar! Koučing nije “guranje” ka uspehu, nije „trener za život“, nije neko ko ti priča motivacione fraze uz jutarnju kafu. Koučing nije “popravljanje” ili pametovanje. Nije nešto rezervisano za “one na vrhu”.  Koučing je zapravo prostor. Mesto gde neko pažljivo sluša, pita ono što sebe nikad ne pitaš, i drži ti ogledalo u kom ne vidiš manjak, nego mogućnost. Potreba za koučinngom nastaje kad shvatiš da si zarobljen između potencijala koji osećaš u sebi i stvarnosti u kojoj se iz dana u dan osećaš pomalo zarobljeno.

Ljudi često dođu na koučing misleći da će dobiti savet. Da će im neko reći: “Radi to, idi tamo, ostavi ovo.” A zapravo, koučing je trenutak kad konačno neko ne zna bolje od tebe, već ti pomaže da upoznaš sebe. Zapravo, ako ti kouč daje savete, velika je šansa da to nije koučing.

Kouč je neko ko ume da postavi pravo pitanje u pravom trenutku. Neko ko ti pomaže da oslušneš sebe kroz buku svega što drugi očekuju od tebe. Da vidiš gde si, šta želiš, i šta ti trenutno stoji na putu, spolja ili iznutra. U praksi, koučing često počinje upravo u trenutku kad ti je muka od „imaš super posao, šta ti fali“, kad te iznutra steže osećaj da nisi na svom mestu, a ne znaš kako da to objasniš. Kada si „funkcionalan“, ali nesrećan. Kada te više ne raduje ono što je do juče imalo smisla.

To nije slom, to je signal. Poziv na razvoj novih perspektiva i uvida.

Kao kouč, trener i konsultant koji godinama radi sa ljudima u različitim fazama karijere, verujem da se ni jedan unutrašnji nemir ne dešava bez razloga. Ako ti nešto ne da mira, ako imaš osećaj da se „nešto menja“, iako spolja sve izgleda isto, važno je da to ne ignorišeš. Nemaš obavezu da znaš sve odgovore. Ne moraš sve sam. I nije sramota reći: „Ne znam šta je moj sledeći korak.“Ponekad je najzdravija stvar koju možeš da uradiš, da zastaneš, pogledaš oko sebe i kažeš: „Vreme je da malo bolje upoznam sebe, tu gde jesam, sa onim što jesam.“

I kad to uradiš, već si krenuo dalje. Bez mape možda, ali prvi put stvarno u pravcu koji si sam izabrao.

Autor: Nada Niklanović; Stručnjak za razvoj organizacija i ljudskih resursa | Sertifikovani kouč | Trener | Konsultant