RASUTA PAŽNJA – DA LI VAM JE TO POZNATO?

U današnje vreme, najčešći povod za razgovor sa pedagogom jeste problem rasute pažnje kod učenika. Pažnja je najneophodniji „alat“ koji učenik nosi sa sobom kada krene u školu i od rukovanja tim „alatom“ zavisi da li će vaše dete biti odličan đak, miran učenik, skoncentrisan na gradivo itd. Šta kada pažnja izostaje? Kako ona nastaje i zašto se tako lako gubi?

Za vas roditelje, verujem da je najdragocenije pitanje – da li i šta konkretno možete učiniti da biste pomogli svom detetu da poboljša svoju koncentraciju, da usmeri fokus i skoncentriše se na zadatu akativnost??
Uzroci rasute pažnje se mogu tumačiti mnogim faktorima. Pretpostavljam da ćete prvo pomisliti da su uzroci mobilni telefoni i društvene mreže i masovni protok informacija na globalnom nivou. To jeste delimičan odgovor, ali se o uzrocima može tragati još dublje, na neurološkom polju.

Poremecaj paznje kod dece sa hieprativnošću (ADHD poremecaj) ili bez hiperaktivnosti (ADD poremećaj) predstavlja neurorazvojni poremećaj u čijoj se osnovi nalaze simptomi nepažnje, impulsivnosti i hiperaktivnosti. Određena grupa dece pokazuje preveliku aktivnost, nizak nivo tolerancije i nefleksibilnost kao i poremećaji kratkotrajnog pamćenja, poremecaj paznje i percepcije.
Deca mogu pokazati simptome još u uzrastu od 3 godine, ali kod mnoge dece
simptomi počinju da se pokazuju tek u školi jer tada se suačavaju sa radnim obavezama koje iziskuju trud i zalaganja i za „teme“ i radnje koje im u tom trenutku i razvojnom dobu nisu zanimljive niti stimulišuće. Složićete se sa mnom, to i jeste kratka definicija škole i školskih obaveza – parafrazirajući, ne umanjujući značaj školovanja, ali naglašavajući stepen prilagođenosti nastavnog sadržaja trenutnim interesovanjima sadašnjih učenika. Zapravo, dolazimo do problema uviđanja smisla školovanja uz pomoć određenih sadržaja koji nam u tom trenutku nemaju nekog velikog smisla ali na duže staze naravno, utiču na razvoj karaktera, upornosti, istrajnosti, podsticanju šire slike obrazovanja i potrebe za sticanjem uverenja da je marljivost i zalaganje sastavni deo rasta i razvoja. To je zapravo naša misija koju treba približiti našoj deci, ali bude teško, na početku….

Postoje osnovne 3 karakteristike na koje obraćamo pažnju kada je u pitanju i dete sa dijagnostigikovanim poremećajem pažnje (ADHD) ali koji se mogu uvideti i kod dece kod kojih ne postoji nikakva klinička slika, a to su:

1. Smanjena pažnja

Dete koje ima smanjenu pažnju često:
• Nema dovoljnu koncentraciju na času
• Ima teškoće sa završavanjem zadataka, brzo počinje da se dosađuje
• Ima teškoće sa slušanjem, kao rezultat smanjene pažnje
• Ima teškoće u praćenju uputstava i procesiranju informacija
• Gubi stvari
• Zaboravlja na obaveze
• Deluje odsutno čak i kada mu se neko direktno obraća

2. Hiperaktivnost

Kod malog deteta hiperaktivnost se može ogledati kroz:
• Prenaglašenu uzvrpoljenost
• Nemogućnost mirnog sedenja kod aktivnosti koje to zahtevaju, kao što je za
trpezarijskim stolom ili tokom mirnih aktivnosti u vrtiću 
• Preterano pričanje, bučnost
• Dete je stalno u pokretu, često trči od jedne do druge igračke ili predmeta

Kod starijeg deteta to mogu biti:
• Nervozni pokreti, lupkanje nogama ili rukama, vrpoljenje na stolici
• Teškoće da mirno sedi u učionici ili u drugim situacijama gde se to očekuje
• Dete je stalno u pokretu
• Trčkaranje okolo ili penjanje tamo gde to nije primereno
• Teškoće da radi neku aktivnost u miru i tišini
• Previše priča

3. Impulsivnost

Za malu decu je impulsivnost normalno ponašanje.

Kod starije dece, dece školskog uzrasta, se očekuje određen stepen samokontrole, pa može da se javi sumnja na ADHD ukoliko dete često:

• Upada u reč, odgovara bez postavljanja pitanja
• Teško mu je da sačeka u redu
• Prekida tuđe razgovore, igre ili aktivnosti
• Pokazuje izrazito nestrpljenje sa drugima
• Teško kontroliše svoja osećanja
• Sklono je burnim reakcijama
• Smeta kada se drugi igraju, umesto da prvo pita da li može da se uključi u igru

Većina dece izražava hiperaktivnost, impulsivnost i nedostatak pažnje u nekim periodima. Za predškolce i decu vrtićkog uzrasta je tipično da imaju kratku fokusiranu pažnju i da ne učestvuju u nekoj aktivnosti dugo. Čak i kod starije dece i tinejdžera, period pažnje često zavisi od zainteresovanosti.

Za početak, prepoznajte i reagujte na vreme!

Krenite postepeno sa uvođenjem rutine u svakodnevni život.
Ukoliko je dete predškolskog uzrasta, uspostavite dogovor da svaki dan u isto vreme, recimo, pred spavanje čitate priču ali koja nema uvek i obavezne ilustracije jer na taj način, dete stvara svoje „slike“ u glavi i razvija maštu. Obzirom da nema slike koje bi posmatrao samim tim bi svoj fokus postavio na slušanje i imaginaciju. Takođe, nakon te aktivnosti, uvek razgovarajte o pročitanom.
Postavljajte detetu pitanja koja će isprovocirati njegova razmišljanja o likovima, o radnji , uzrocima, posledicama i sl. Uvek postavite i pitanje: „A šta bi ti uradio da si na mestu tog junaka? Kako bi ti rešio tu situaciju?

Uvodite redovno neku novu igru sa pravilima. Neka to bude društvena igra sa više od 2 igrača, pa čak i neka bude u digitalnom formatu, ali ono što je važno jeste „trening“ pažnje i rad po pravilima. To je jako važno obzirom da se u igrama tog tipa dece uče timskom duhu i osećaju promenljivosti pobedničkog položaja, a da je pravilo – „svetinja“. To je put ka navikavanju deteta na autoritete i empatiju. Ukoliko je dete školskog uzrasta, onda je jako važno struktuirati vreme nakon škole. To ne znači da ćete ga prenatrpavati mnogobrojnim treninzima, radionicama, školicama, već da ćete uvesti rutinu u odnosu na vreme provedeno u radu i u odmoru. Uvek krenite sa kraćim vremenskim intervalima. Učenje – 15 minuta, odmor 10 minuta i postepeno povečavati vreme za učenje. I tako postepeno. Vrlo je važno da prepoznate i pojavu „odugovlačenja“ sa obavezama, tzv. prokrastinaciju. U pozadini odlaganja neprijatnih obaveza je uverenje osobe da je bolje izbeći nego se suočiti sa neprijatnim obavezama i iluzija da će neprijatnosti koje su danas odložene, sutra biti manje neprijatne. Istina je zapravo suprotna, svako odlaganje vodi povećanju neprijatnosti. Deca koji previše i hronično odlažu svoje obaveze obično doživljavaju osećanje krivice, samooptuživanje i anksioznost povodom svog odlaganja. Ta osećanja dodatno pojačavaju neprijatnost u vezi sa aktivnostima koje odlažu što vodi učvršćivanju izbegavajućeg ponašanja.

U početku, ako je potrebno, budite pored svog deteta, makar samo sedeli i slušali ga ili osmatrali ga kako piše domaći ili čita, samo zbog sticanja sigurnosti a nakon toga postepeno ga navikavajte na samostalni rad. A kada mu pomažete u učenju, veoma je važno da prepoznate na koji način ćete to raditi, jer zavisi od njegovog dominantnog stila učenja, a o tome ćemo malo više u sledećem tekstu.

I obavezno odvojite vreme za odmor i relaksaciju. Često su vežbice „mindfullnes“ tehnike jako korisne i omogućavaju vežbanje pažnje „sada i ovde“.

Jasmina Momčilović, pedagog

Ukoliko želite da zakažete konsultacije, Jasninin profil možete pronaći ovde https://easypass.rs/profesor/jasmina-momcilovic .