Introvertna deca – pomozite im da vide da nema ništa loše u tome

Kao roditelji, prirodno je da  želimo da pomognemo našoj deci. Osećamo se nagrađeni kada im stvari idu dobro i osećamo njihov bol kada stvari idu loše. Međutim, kada su roditelji introvertirani – a takođe imaju introvertnu decu – odluke mogu biti zamagljene anksioznošću ili osećanjem sumnje.

Ja sam deo svog života provela kao školsko opisani introvert. Malo stidljiva, nisam čudna (u redu, možda samo malo), ali sam bila jako osetljiva zbog neuklapanja u sva “društva” ali i na društvene poglede da sam introvert iliti “povučena”.  Već sada, u srednjim godinama i zrelošću koju sam stekla, shvatila sam da se podjednako dobro mogu nositi sa svojom introvertnoću u ekstravertnom svetu i da mi je to zapravo skrivena moć ili  otvorena prednost, naročito u ulozi roditelja kada kao takva mogu i te kako uliti pregršt samopuzdanja i svom “povučenom” detetu. 

Kako uliti poverenje svom introvertnom detetu

Podelite priče o svom detinjstvu kao introvertu.

Korišćenje vaših životnih priča može pomoći vašoj introvertnoj deci da razumeju događaje koji se možda dešavaju u njihovim životima. Recimo,  ispričajte da je u redu biti takav kakav si. Naročito u školi.

Dragi roditelji, molim vas, ne dozvolite da vam iko, pa čak ni obrazovne institucije ne menjaju “Bogom danu”  dušu, duhovnost, temparament svog deteta. Pritom, mislim na situacije koje od vašeg deteta zahtevaju da budu ono što nije, poput: “Vaše dete je stidljivo, naučite ga da se više javlja na času!” ili “ Vaša dete ne ume da se svađa, mora da zna da vrati, da uzvrati”, ili “Ne čita dobro, vežbajte sa njim kod kuće celo popodne” ( a uz taj zahtev vam niko ne ponudi KAKO, odnosno način na koji ćete metodički podučavati dete da čita – što je najvažniji korak! ).

Poslušajte svaki savet, sa druge strane, koji je konstruktivan i nudi rešenja na adekvatan način, u skladu sa prirodom vašeg deteta i prihvatite podršku koja će vam pomoći  da zaista posmatrate i slušate svoje dete. 

Dajte im prostora da rade stvari na svoj način.

Moj prvi instinkt kao roditelja je da uskočim i „spasim“ svoje introvertno dete od njiene tihe prirode kada stvari ne idu po planu, barem ne po onom planu koji “svi” očekuju.

Evo primera: Moja mlađa ćerka je svirala violinu, i iako je imala lep odnos sa svojom učiteljicom, nije mnogo komunicirala sa njom. Moja prva pomisao je bila da intervenišem i razgovaram sa njenom učiteljicom u njeno ime, ali o čemu, zapravo? Nije bilo hitnih pitanja koja bi trebalo rešiti, a ja bih govorila u ime svoje ćerke. Odustala sam od te ideje i nastavila da pratim razvoj tog odnosa kao i ponašanje ćerke prilikom odlaska i dolaska u muzičku školu.

Shvatila sam da moja introvertna ćerka ima svoj jedinstven odnos sa svojom učiteljicom i da one poseduju jedinstven način komunikacije koji nije podrazumevao da se meni prenese sve “od reči do reči” šta se dešavalo na samom času, a opet nisam bila uskraćena od suštinski važnih informacija.  Nije imala otvoreno – direktan  odnos sa ovom osobom od autoriteta – jer to jednostavno nije bio njen način. Sve je bilo utemeljeno na instiktivnoj i njima svojstvenoj komunikaciji ali koja je bila razvojna i motivišuća za moje dete. 
Umesto toga,  JA sam naučila da svoj  razgovor sa ćerkom svedem na onu meru koja je njoj prijala. Tako da sam čekala trenutak da se ona sama “otvori” i ispriča situacije koje su joj značajne, o kojima želi da se posavetuje i da taj segment razgovora ne bude prenaglašen već izgovorem u onom trenutku kada njoj to prija. U ovom slučaju, moja ćerka je razgovarala sa mnom o učinku i ishodima njenog obrazovanja a da se nismo preterano bavili samim tokom razgovora između nje i učiteljice več samo rezultatima koji su donosili uspeh a pre svega – poverenje. 

Podsetite svoje introvertno dete da je tišina moć.
Postoji više načina da pristupite podizanju neverovatne i samopouzdane introvertne dece. Iako je moj prvi instinkt obično da budem spasiteljica,  shvatila sam da preterano uskakanje ne bi pomoglo samopouzdanju moje ćerke. Zaista im je potreban prostor da shvate svoja ograničenja – a mama iz helikoptera koja se meša u njihov “mod” zaista nije rešenje.
Međutim, ono šta ja mogu je pomoć u ulivanju samopouzdanja modeliranjem društvenog ponašanja i deljenjem priča da je suština odrastanja u dubokom verovanju u postojanju različitosti i da je u tome čar društva u kome živimo.

Glavna stvar koju želim da moje ćerka zna je da je tišina MOĆ! Posmatranjem i pažljivim slušanjem drugih je putokaz ka uspehu i uspešnom snalaženju. Ono što mi, kao roditelji, možemo da uradimo jeste da im pomognemo da otkriju svoje talente koji se ne mogu ocenjivati niti procenjivati jer prvo i osnovno pravilo jeste: “Ne upoređuj svoje dete ni sa kim”!

 Dakle, pošto živimo u društvu koje smatra da je “tihost” (introvertnost) drugačije, našoj introvertnoj deci  je potrebno svo samopouzdanje koje mogu da steknu, a pozitivno prihvatanje njihove introvertnosti je definitivno korak ka uspehu. Pojednostavljeno rečeno, onako kako su vas tretirali dok ste se formirali kao ličnost tako ćete i vi sami sebe da prihvatate.
Osoba sa zdravim samoupozdanjem više uživa u sopstvenom životu, zna da uživa u sadašnjem trenutku i generalno je možemo smatrati srećnijom. Takvim ljudima je dobro sa samima sobom, pa društvo biraju onda kada žele a ne zbog toga što ne mogu da žive bez tuđe podrške i pažnje. 

Jasmina Momčilović, pedagog

Ukoliko želite da zakažete konsultacije, Jasninin profil možete pronaći ovde https://www.easypass.rs/profesor/jasmina-momcilovic.